Previous Lesson -- Next Lesson
6. Osnivanje crkve u Veriji (Dela 17:10-15)
DELA 17:10-15
10 Čim je pala noć, braća poslaše Pavla i Silu u Veriju. Kad su stigli onamo, uđoše u judejsku sinagogu. 11 Onde su ljudi bili plemenitiji od onih u Solunu pa veoma spremno prihvatiše Reč. Svakodnevno su istraživali Pisma da vide da li je tako. 12 I mnogi od njih poverovaše, a tako i mnoge ugledne Grkinje i nemalli broj Grka. 13 Kad su Judeji iz Soluna doznali da Pavle i u Veriji objavljuje Božiju reč, došođe pa i onde podjariše i uzbuniše narod. 14 Tada braća odmah poslaše Pavla u primorje, a Sila i Timotej ostadoše u Veriji. 15 Pratioci odvedoše Pavla u Atinu pa, primivši zapovest za Silu i Timoteja da što brže dođu k njemu, odoše.
Pavle je, radi Hrista, išao iz jednog grada u drugi. Njegov život je bio sačinjen od niza nevolja, i osim nekih slučajnih izuzetaka, svaka karika ovog lanca je bila slična prethodnoj. On je imao običaj da se moli sa svojim saputnicima i da nakon toga uđe u gradove, pri čemu je radije birao prestonice, a ne sela. Prvo bi potražio jevrejsku sinagogu, pošto je njegov običaj uvek bio da počne svoje svedočenje sa narodom starog zaveta. On je želeo prvo njima da ponudi Evanđelje, objavljujući im raspetog i živog Isusa. Oni su, s njihove strane, ispitivali njegovu novu doktrinu u svetlu Pisama i Proroka. Neki od njih su poverovali, posebno oni među obrazovanim nejevrejima, koji su ushićeno prihvatili silu nove doktrine.
Jevreji su se razljutili, i uopšte nisu bili zadovoljni pri pomisli na krotko Jagnje Božije. Oni su želeli dominantnog, politički nastrojenog Hrista, čije carstvo se temelji na zakonu. Zbog toga su izbile žestoke nesuglasice, mržnja, progonstvo, mučenja, pretnje bolnom smrću, nakon čega je usledilo proterivanje i beskrajna bekstva. Ono što je ostalo u gradu gde je apostol služio bila je jedna mala, živa hrišćanska zajednica, ona koja je razumela i verovala da Isus iz Nazareta jeste Hrist, koji svojim sledbenicima pruža Božiji život kroz Svetog Duha. Ove nove crkve su često doživljavale progonstvo nakon što bi Pavle na silu bio proteran, kao što možemo videti u tekstu poslanice Solunjanima (1. Solunjanima 2:14; 3:1- 4; 2. Solunjanima 1:4).
Braća iz Soluna su krenula sa Pavlom do malog gradića po imenu Verija, nekih 70 kilometara zapadno od Soluna, pretpostavljajući da će tamo biti bezbedniji nego u malim gradovima. Međutim, Pavle se nije plašio za svoju ličnu bezbednost. Njegovo srce je gorelo žarom za Isusa, čiju pravu slavu je imao prilike da vidi. Njegova ljubav prema nejevrejima ga je primoravala da propoveda spasenje, kako bi mnogi mogli da se spasu.
Jevreji u Veriji su bili razumniji od onih u Solunu, i bili su spremni da poslušaju ovo novo učenje. Oni su istraživali stare knjige, tako da su neki kroz ovo duboko istraživanje stekli večni život. Zajedno sa mnogima koji su živeli među njima, oni su čeznuli za porukom koja bi utešila njihova srca. To je bio tipičan metod propovedanja. Ipak, to nije bio jedini način kako ljude dovesti Isusu. Ko god sa čežnjom duboko prodre u Božiju reč, doživeće da reč počne da radi u njima, donoseći očišćenje, opravdanje, ljubav, posvećenje, smelost da posvedoči, zajedno sa iščekivanjem Hristovog dolaska. Dragi brate, ostavi za sobom umor i oklevanje. Pokori Božijoj reči to protivljenje koje imaš u sebi. Ispuni svoje srce Hristovim rečima. Tada ćeš postati srećan čovek, i bićeš kao izvor Božije ljubavi u tvojoj okolini. Razmišljanja i aktivnosti Duha u tebi će početi i da izviru iz tebe.
Pavlovo propovedanje je započelo mešovite crkve jevrejskih i nejevrejskih hrišćana, crkve u kojima su razdori nastavili da se šire među narodima i kulturama, između istoka i zapada. Hristova ljubav je sila koja pobeđuje u svim vernicima. Međutim, pošto je porast ove duhovne pobede postao ubitačan trn u oku Sotone, on je počeo da daje sve od sebe da uništi crkve kako spolja, tako i iznutra. Fanatični jevreji su došli iz Soluna i, razjareni od besa, uzbuniše mlade obraćenike svojim lažima. Oni su želeli da vide raspad ove zajednice ispunjene ljubavlju, kako bi mogli još jače da progone Pavla.
Ipak, pre nego što je ovaj upad mogao da preraste u eksploziju, jedan blag i miran duh je počeo da se ispoljava među ovim ljudima. Vernici su otpratili Pavla do mora, što je predstavljalo razdaljinu od 40 kilometara, i tamo su ga na brzinu smestili u brod, kako zle namere ljudi ispunjenih mržnjom ne bi mogle da se ostvare nad ovim apostolom. Pavle je sam došao u Veriju, ostavljajući svoje saputnike u Solunu da tamo ojačaju crkvu. Sada, on je sam otišao iz Verije, i bio je na putu ka Atini, najpoznatijem svetskom intelektualnom centru i sastajalištu filozofa i učenjaka. U tom izuzetnom gradu, ljudi su slobodno uživali u ponosu i površnom načinu života. Atinjani su verovali da mogu svojim umovima da prodru u svaku tajnu na ovom svetu. Međutim, oni nisu poznavali Svetog Duha našeg živog Gospoda, koji je vaskrsao iz mrtvih.
Pavle se nije ni stideo niti se plašio da se pojavi među ovim filozofima u Atini. On je osećao da ulazi u jedan dugačak metež, koji će neprekidno mučiti crkvu tokom čitave njene istorije, što će trajati više od hiljadu godina. Filozofija bez Boga naspram poruke evanđelja je poput poređenja svetlosti i tame, raja i pakla, božanskog nadahnuća i đavolskih insinuacija. Pavle nije želeo da uđe potpuno sam u ovaj rat, koji se prvenstveno vodio protiv duhova. On je bez sumnje znao da nije neki genije, već deo tela Hristovog. On je tražio od Sile i Timoteja, njegovih saradnika, da odmah dođu iz Soluna u Atinu. Na taj način, Pavle je zatražio pomoć od svojih saputnika kako bi zajedno mogli da se rvaju sa nečistim duhovima, na isti način kao što je Isus tražio od svojih učenika u Getsemaniji da bdiju i da se mole zajedno sa njim. Kao što je Gospod Isus morao sam da prođe ovu bitku i sam da pije iz čaše Božijeg gneva, tako je i Pavle morao sam da otputuje u Atinu. Tamo će morati da podnese podsmevanje mislilaca i filozofa, prezir ljudi i njihove ljudske mudrosti.
MOLITVA: Zahvalni smo ti, naš Gospode Hriste, zbog toga što si ti neprekidno ohrabrivao i stavljao izazove pred Pavla, da ne birne za progonstva i patnje, već da proslavi tvoje sveto ime. Očisti nas, o Gospode, za tvoju službu, i ispuni nas motivom tvoje ljubavi, da se ne plašimo nijedne osobe, duha ili doktrine, već da propovedamo tvoje spasenje svima onima koji čeznu za tobom.
PITANJE 84: Koji je bio Pavlov običaj u propovedanju kada bi ušao u neki grad?