Previous Lesson -- Next Lesson
9. Pavlova oproštajna propoved episkopima i starešinama (Dela 20:17-38)
DELA 20:33-38
33 Nisam žudeo ni za čijim srebrom, zlatom ili odećom. 34 I sami znate da su ove moje ruke služile mojim potrebama i potrebama onih koji su bili sa mnom. 35 Svime što sam činio pokazao sam vam da tako – mukotrpnim radom – treba pomagati slabima, sećajući se reči koje je izrekao Gospod Isus: ’Veća je sreća davati nego primati.’“ 36 I kad je to rekao, kleknu i sa svima njima se pomoli. 37 Tada svi briznuše u plač pa se baciše Pavlu u zagrljaj i izljubiše ga. 38 Najviše ih je zabolelo ono kad je rekao da mu više nikad neće videti lice. Onda ga otpratiše na lađu.
Pavle je u ovoj jedinstvenoj propovedi sažeo čitavo svoje učenje tokom svoje trogodišnje službe u Efesu, a možda i tokom čitavog svog propovedanja u Anatoliji i Grčkoj. Nije moguće u samo nekoliko redova objasniti bogatstvo ovih reči, zbog toga što bi značaj ovih izjava bio dovoljan da se popune propovedi za tri godine. Potrebno je pročitati 20. poglavlje, od 17. do 38. stiha, kako bi se izvukla bogatstva skrivena u svakoj reči.
Kako zapanjujuće! Na kraju propovedi Pavle nije govorio o duhovnim stvarima, već o novcu, jer kada je u pitanju novac, i duh koji ga okružuje tada postaje očigledan. Pavle nije bio spreman da prihvati bilo kakve donacije ili priloge za samog sebe. Nije žudeo ni za bogatstvom zarad crkvenih članova. On je prezirao bogatstvo ovog propadljivog sveta, rekavši da sve smatra gubitkom u poređenju sa spoznanjem Hrista Isusa. On je bio mrtav čežnji za fizičkim i seksualnim privrženostima, zbog toga što je bio razapet i sahranjen sa Hristom, tako da je živeo za nebeske stvari. Pavle je radio svojim rukama kako bi obezbedio svoje potrebe, i bio je marljiv i vešt u svom zanatu. On je radio po svojim rečima: „Što god činite, činite iz duše, kao da je za Gospoda, a ne za ljude“ (Kol. 3:23). On je stekao sasvim dovoljno novca za sebe i za podršku onih koji su bili sa njim. On je s ponosom pokazao svoje ruke starešinama, jer one su bile grube, izranjavljene i hrapave, zbog toga što su trpele veliki bol njegovog fizičkog rada. Pavle je sve to smatrao jasnim pokazateljima časti. On nije podizao samo olovke kako bi pisao knjige, već je radio svojim rukama, govorio svojim ustima, i prelazio velike razdaljine na svojim nogama. Pavle je stavljao na raspolaganje ne samo svoj um, već i svoje telo kao živu žrtvu, prihvatljivu Bogu i Njegovom Pomazaniku.
Pavle se nije slagao sa bilo kojim hrišćaninom koji bi samo sedeo lenjo i opušteno, kao bajagi čekajući na dolazak svog Gospoda, dok mu kuća zapada u bedu i glad zbog njegove lenjosti. Pavle je naporno obavljao svoj zanat i danju i noću, kako bi bio primer drugima, pametno koristeći vreme, veličajući ime svog Gospoda.
On nije trošio svoj novac samo na kako bi zadovoljio svoje potrebe i potrebe svojih saputnika, već je takođe žrtvovao i za siromahe. Mi ne zarađujemo svoje mesečne plate ili dnevnice samo zato da bismo zadovoljili svoje potrebe. One takođe služe tome da nam pomognu da služimo, dajemo i žrtvujemo. Hrist je rekao: „Siromahe ćete uvek imati sa sobom.“ Mnogo je bolesnih, slabih, udovica i siročadi, i oni čekaju na vašu pomoć. Hrista ćete pronaći jedino zajedno sa njima, jer On je rekao: „Bio sam go, u tamnici, bolestan i u potrebi, a vi me niste posetili, obukli niti ste se pobrinuli za mene." (Matej 25:31-46) Šta vi još čekate pre nego što započnete život požrtvovanosti i služenja? Da li ste tvrda srca ili još uvek slepi, pa ne možete da vidite ljude u nevolji?
Kako bi sažeo svoje reči, Pavle citira Hristovu izreku koja nije zabeležena u bilo kom od Evanđelja. Pa ipak, ona sadrži sažetak evanđelja i obeležje svih Pavlovih poslanica: „Veća je sreća davati nego primati.“ Ovaj stih otkriva dubinu Božijeg srca, jer On je srećan, zadovoljan i radostan što može neprekidno da nas blagosilja i da nam u svakom času daje dobre darove. Hrist je došao kako bi sebe dao za grešnike.
Princip žrtvovanja i davanja svog života za druge je duhovni temelj hrišćanstva. Božija ljubav nas podstiče na to da doprinosimo, da služimo, da budemo aktivni i uključeni, ne da zadovoljavamo sami sebe, nego da zadovoljimo one koji nisu dostojni ove ljubavi. Kao što je Hrist dao svoj život kao otkupninu za mnoge, tako Gospod poziva i nas da žrtvujemo svoj novac i vreme kako bismo pomogli drugima u okviru naše porodice, profesije, crkve i naroda. Nećete spoznati pravu radost sve dok ne budete žrtvovali sebe za Boga i druge ljude. Na taj način je Hristova žrtva postala obeležje crkve, i amblem naših misli, reči i dela. Da li ste duboko u svom srcu nesrećni? Ako jeste, onda prihvatite apostolsku izjavu da morate naporno raditi i pomagati slabima i siromašnima. Reč „moraš“ je neizbežna ako želiš da budeš pravi hrišćanin, starešina, ili vođa u crkvi.
Pavle nije bio teoretski filozof, već realan molitveni ratnik. Nema plodova bez molitve. Mnoštvo reči je beskorisno, jer jedino Bog blagosilja i poučava. Apostol je kleknuo zajedno sa starešinama crkve i molio se svim svojim srcem. Da li ste ikada pročitali apostolsku molitvu, onu koja je potekla iz najdubljih skrovišta Pavlovog srca? Pročitajte njegovu poslanicu Efežanima (1:3-14; 1:17-23; 3:14-21). Ako budete svesno i pažljivo učestvovali u ovim molitvama apostola Pavla, uvidećete koliko su naše molitve jadne. Zatražite od Isusa da vam da duh molitve, jer mnogo može delotvorna molitva pravednika (Jakov 5:16).
Starešine su bile svesne toga da ova molitva sadrži poslednje reči koje će ikada čuti sa Pavlovih usana. Njihove suze su lile iz zahvalnosti, ljubavi, tuge i bola. Nije sramota za čoveka da plače zbog čistih i iskrenih osećanja. Suze su bile prolivene za ovog Božijeg čoveka koji im je otvorio nebeska vrata, i služio među njima naporno radeći u svom telu. Sada, on je krenuo ka bolu i nevoljama. Jedan za drugim oni su ga ljubili, u znak nežne ljubavi u okviru Božije večne porodice.
MOLITVA: O Gospode Isuse Hriste, mi te slavimo, i zahvalni smo ti jer nam tvoja reč pruža puninu spasenja, i silu da volimo i utehu u nadi. Pouči nas da budemo marljivi u školi, na našem poslu i u kući, kako ne bismo bili lenji. Pomozi nam da naučimo da žrtvjemo našu imovinu i vreme za druge, kao što si ti dao svoj život za nas koji smo bili izgubljeni.
PITANJE 102: Zbog čega je veća sreća u davanju nego primanju?