Previous Lesson -- Next Lesson
9. Prvo saslušanje suđenja u Kesariji (Dela 24:1-23)
DELA 24:10-23
10 Kad mu je namesnik mahnuo da govori, Pavle reče: "Pošto znam da si već mnogo godina sudija u ovom narodu, mirne duše iznosim svoju odbranu. 11 Možeš da proveriš da nema više od dvanaest dana kako sam stigao u Jerusalim da se poklonim Bogu. 12 Nisu me zatekli da se s nekim prepirem u Hramu, ni da bunim narod po sinagogama ili u gradu, 13 i ne mogu da ti dokažu ono za šta me sada optužuju. 14 Ali, ovo ti priznajem: Bogu naših otaca služim u skladu sa Putem, koji zovu sektom. Verujem u sve što je u skladu sa Zakonom i što je zapisano u Prorocima. 15 I ja imam nadu u Boga, kao što je i ovi sami imaju - da će biti vaskrsenje i pravednih i nepravednih. 16 Zato se uvek veoma trudim da mi savest bude čista pred Bogom i ljudima. 17 Došao sam posle nekoliko godina da svom narodu donesem pomoć i da prinesem žrtve. 18 Dok sam to činio, Zatekoše me u Hramu, očišćena, a ne sa gomilom ili u metežu. 19 Ali, neki Judeji iz Azije - oni bi trebalo da se nađu pred tobom i iznesu svoje optužbe, ako šta imaju protiv mene. 20 Ili, neka ovi ovde kažu koji su moj zločin našli kad sam stajao pred Sinedrionom, 21 osim ako to nije ono što sam povikao dok sam stajao među njima: 'Vi mi danas sudite zbog vaskrsenja mrtvih'." 22 Tada Feliks, koji je bio dobro obavešten o Putu, odgodi saslušanje, rekavši: "Kad dođe zapovednik Lisija, rešiću vaš slučaj." 23 Onda naredi kapetanu da Pavla čuvaju, ali da ima neke olakšice i da nikom od njegovih ne brane da se stara o njemu.
Pavle nije pokušavao da zadovolji namesnika laskavim komplimentima na početku svoje odbrane, kao što je rečiti govornik poslat od vrhovnog suda učinio na početku svoje zajedljive bujice reči, nego je s pouzdanjem naglasio da je Felix već dugo godina namesnik u Palestini, i dobro je poznavao narod i njihove stavove, posebno zbog toga što mu je žena bila jevrejka. To saznanje je omogućilo Pavlu da se brani u miru i s pouzdanjem, znajući da se ne nalazi na sudu u svoje ime, već radi Isusa. Na taj način, on je vrlo rado izneo govor od kojeg mu je život zavisio.
Prvu žalbu, koja ga je optuživala za dizanje pobune i remećenje sveopšteg rimskog mira, Pavle je pobio dokazujući da je pri svom poslednjem boravku u Jerusalimu proveo tamo samo dvanaest dana, tokom čega se ni sa kim nije svađao, ni u hramu niti u sinagogi, kako u gradu tako ni u bilo kom drugom mestu. On se pripremio jedino da se pokloni Bogu tražeći vođstvo. Kao odgovor na optužbu da je dizao pobune u Efesu, Pavle je zatražio da se kao svedoci dovedu jevreji iz Azijske provincije. Oni, međutim, nisu došli svojevoljno, zbog toga što problem do kojeg je tamo došlo nije Pavle prouzrokovao, već Dimitrije, kovač srebra, i to verovatno uz podršku i na zahtev Judeja. Stoga, Pavle nije stvorio nikakve nevolje u Anatolijskim i Makedonskim gradovima. Njegovi neprijatelji su, međutim, pribegli nasilju, pošto nisu mogli da savladaju Pavla jednostavnom diskusijom u sinagogi.
Nakon što je Pavle odbacio ove optužbe za remećenje velikog rimskog mira, on je javno priznao da pripada Hristovom putu, koji nije bio nikakva sekta, već pravi Božiji put, kao što je zabeleženo i u Zakonu i u Prorocima. Rimljani su dozvolili značajnim religijama iz ranijih vremena da obavljaju svoje ritualne molitve, ali nove religije su bile držane pod kontrolom i bile su progonjene ili zabranjivane. Zbog toga je Pavel više brinuo kako da dokaže da Novi zavet nije neka posebna religija nevezana za Stari zavet, nego je njegova istinska kruna i ispunjenje. Bilo bi dobro i za nas da shvatimo ovaj princip u našim trnutnim iskustvima, imajući na umu da je Pavle najveći značaj pridavao istini vezanoj za vaskrsenje mrtvih. On nije živeo za tradiciju i ostavštinu iz prošlosti, za one stvari koje su bile iza njega, nego je iznad svega išao napred, ka onim stvarima koje su ga tamo čekale, ka cilju čitavog čovečanstva.
Ova široka, suštinska i uzbudljiva vera budila je njegovu savest. Štaviše, nakon što je krv Hristova očistila njegovo srce, a Sveti Duh mu podario novo srce, ovaj Božiji čovek je izvežbao svoju Duhom ispunjenu savest da ostane besprekorna u njegovom zajedništvu sa Bogom. A šta je sa vašom savešću? Da li su vaši gresi oprošteni? Da li ste ispovedili sve svoje zle misli, nečiste reči i zla dela pred Hristovim prestolom, moleći za oproštaj i očišćenje, i da li ste doživeli posvećenje i odobrenje? Vaša savest vas uči kako da osetite suštinu Boga. Ona vas upozorava da ne počinite grehe i postaje svedok protiv vaših zlodela, beležeći ih zauvek i podižući tužbu protiv vas. Poslušajte glas vaše savesti, i nemojte je potisnuti površnošću, odvlačenjem pažnje i praznim čavrljanjem. Hrist namerava da očisti vašu podsvest i da vas ispuni njegovom istinom, čistotom i milošću. Što ste bliži Bogu, to vaša savest postaje pronicljivija i osetljivija, vodeći vas u dobro, mudro delo koje Bog želi od vas. Sveti Duh teši vaše srce i vodi vas do krsta, izvora naše pravednosti i mira.
Pavle nije živeo po svojim psihološkim osećanjima, gledajući samo sebe, već je radio ono što mu je Sveti Duh govorio da radi, i gledao je braću u potrebi. On je sakupio velikodušne priloge za pomoć siromašnima u Jerusalimu. Pavle nije došao u Jerusalim da bi krao ili pljačkao, već da bi dao i donirao novac. On nije bio uzročnik razdora, već čovek od mira.
Namesnik Feliks je ubrzo shvatio ko je bio Pavle. On je takođe znao za hrišćansku sektu, zbog toga što je Kornelije, rimski oficir iz Kesarije, nedavno postao vernik u Hrista. Izlišno je reći da je rimska obaveštajna služba bila svesna toga da svi jevreji očekuju Hristov dolazak sa neba kako bi ih izbavio od jarma kolonijalizma. Pavle, međutim, nije uživao u političkom, borbenom krilu Judeja. On je bio servilan, ponizan čovek, i živeo je za svoj ideal, Isusa, koji je radije želeo da umre na krstu nego da ga odbrane naoružani učenici. Takav čovek, i takav mrtav i razapeti Hrist, nije se plašio rimljana.
Istovremeno, Feliks nije želeo nikakvih problema sa jevjreskim sudom, niti sa prvosveštenicima. Tako je dosegao jedan prijatan kompromis; on nije osudio Pavla na smrt, već mu je odobrio odmor, posete i zajedništvo sa vernicima iz Kesarije. Istovremeno, on je očuvao izvesnu zakonitu saradnju sa prvosveštenicima, držeći se toga da je, što se tiče skrnavljenja hrama, želeo još da ispita zapovednika u Jerusalimu i raspita se zbog čega je došlo do njegove nasilne intervencije. Na takav način, namesnik je pokušao da služi dvojici gospodara, te je time, učinio Pavlu nepravdu, što je dovelo do njegovog zatočeništva koje je trajalo više od dve godine. Ovaj dugačak period zatočeništva je bio ispunjen molitvama i meditacijama. Moguće je da je tokom ovog perioda Pavle napisao svoje poslanice Efescima i Kološanima, u kojima je bogatstvo Hrista nazviralo, iz punine njegovog shvatanja, kao vodopad milosti. Pavle nije postao pesimističan u zatvoru, već je naprotiv, njegov duh bio živ, obazriv i aktivan.
MOLITVA: O Gospode, ti si u miru istrpeo nepravdu. Nauči nas da se ne ljutimo ako nas ljudi povrede ili zaborave. Ispuni nas svojim Duhom Svetim, kako bismo mogli da te veličamo i volimo, kao i da naučimo i praktikujemo zastupanje za druge.
PITANJE 114: Na koji način je i zašto Pavle dokazao da hrišćanska religija nije nešto odvojeno od Starog zaveta?